Negde od sredine
U toj godini bila sam nekako najsrećnija. Najispunjenija. Imala sam dobrog dečka, da ne kažem "konačno nekog normalnog", zajednički smo planirali trudnoću, uspeli iz prve u tome, venčali se, dobili naše prvo dete.
A onda sam postala nesrećna. Svojom krivicom. Umesto da se opustim, da uživam u braku i svojoj porodici, ja sam izabrala da se "borim proti dušebrižnika". Ljudi ne žele da budu pored vas kad ste srećni. Dojure tek kad vam se počnu dešavati neke loše stvari, ili samo malo one manje lepe.
Najtužnije je to što dok sam shvatila gde sam pogrešila, nisam mogla da vratim prvih godinu dana uživanja sa svojim detetom. A imala sam toliko planova, toliko želja. Toliko luckastih ideja. Onda sam morala da se vratim na posao, i se se promenilo. Sticajem okolnosti, dete i ja u jednom mestu, s mojima, koji uvek puni dobronamernih saveta ... a ja ne mogu da radim kao dragstor, da budem svima na raspolaganju 24 sata. Stres, nervoza. Sve odluke su odjednom bile na meni. I što se tiče bolesti deteta, i što se tiče svega. Dođe vikend, putuj kući, vuci dete. Prodje vikend vrati se, razdvoj se od porodice. Polako je počeo umor da me savladava.
Mi se nismo svađali zbog nas, nego zbog NJIH. Svi su pametniji, si bolje znaju. To i nisu bile svađe, više neka vrsta rasprave. No, vremenom smo shvatili d je to gubljenje vremena. Okrenuli smo se nama, i počeli razgovore o proširenju porodice. Složili smo se da je to divna ideja da naša devojčica ne ostane sama.
Uskoro su usledile lepe vesti, test je opet bio pozitivan. Pošto je stupio na snagu zakon o plaćanju 100% naknade za trudničko bolovanje, odlučila sam da ne putujem na posao, nego da odem na održavanje trudnoće, sa ciljem da što više posvetim vremena detetu, dok beba ne stigne na ovaj svet. Bar sam mislila da će to biti samo privremeno.
Kad je pošlo po zlu? Ne znam ni sama ...